Ovaj tekst Sanje Kalebić uspomena je na Davorku Šegvić, Marjanku čija pjesma ide na kaštelanski festival.
Život nan nekad nametne ritam koji nismo sami birali, baci prid nas izazove koji ti u sekundi okrenu sve naopako. Kad se suočiš s bolešću, lako je upast u zamku da ti se sve svede na brojanje tableta i hodanje po bolnicama. Ali ja sam odlučila da moj put prema ozdravljenju bude drugačiji. Odlučila sam sebi darovat ono što zovem – dodatni život. Za mene taj život ima dva krila: moje slikanje i moje zborove. A baš nedavno, jedno me odvelo do druge, i donijelo mi emociju koju ću pamtit zauvik.
Kad sam došla u moje drage Marjanke, jedna pri lipa pisma je već bila tu, stvorena i živa. Pismu “Kad prođu ure” napisala je i komponirala naša Davorka Šegvić, a u Marjankama je ostavila neizbrisiv trag. Davorka nas je napustila, ali je u toj pismi ostavila cili komad svoga srca. I sad je došlo vrime da je sve zajedno donesemo na festivalsku pozornicu.
Nisam imala priliku osobno upoznat Davorku, i radi toga mi je neizmjerno žao. Ali kroz priče mojih Marjanki, ja je osjećam ka da je tu, s nama na svakoj probi. Cure pričaju kako je bila jedna jako vesela, draga i društvena osoba, žena puna života koja je znala donit radost di god bi se pojavila. I baš zato, kad čuješ stihove koje je napisala, pogodi te još jače.
“Kad prođu ure života sati, ko će doći na moje mjesto, sve bi htjela na kraju znati…
Kad čitaš i pivaš ove riči, shvatiš da se ova pisma ne može izvesti s čistom radošću. Na pozornicu ne izlazimo s laganim osmijehom, nego s ogromnim ponosom i dubokom sjetom u srcu. Donosimo tu njezinu istinu, njezina pitanja koja svi mi u nekim trenucima sebi postavljamo. Pivat pismu koju je napisala i komponirala takva žena, dio naših Marjanki, nešto je najemotivnije što san mogla doživit. Kad nam se glasovi spoje, naježim se od glave do pete. Ta nevidljiva nit topline, sjete i ponosa drži nas skupa i daje nan neku nevjerojatnu snagu.
Nakon tih naših proba i svega, čovik se vrati doma nekako čist, ispunjen nečim većim od sebe.
Pjevanje s curama u klapi podsjetilo me koliko je važno pustit glas, podilit emociju, pa i onu tešku, i uživat u momentu zajedništva. Pisma ti napuni pluća, otira crne misli i diže imunitet tamo di je najvažnije u duši.
A kad se ugase svitla i ostanem sama u tišini, ja se vraćam svom kistu. Slikanje je moja meditacija. Ono što ne mogu izreći ili otpivat, ja jednostavno bacim na platno. Žive boje koje biram moj su prkos bolesti i podsjetnik da je život, unatoč svemu, pri lip. Kroz pismu s mojom klapom i kroz kist, ja ne bižim od stvarnosti, nego stvaram svoju novu, zdraviju i sretniju svakodnevicu.
Naš život se na kraju miri u urama koje neumoljivo prolaze. Ali ono što ostane iza nas kad te ure prođu, to su tragovi koje smo ostavili u srcima drugih. Davorka je stvorila i komponirala ovu pismu, cure su je sačuvale, a mi ćemo je sad otpivat zajedno sa njezinom kćerkom Karmen s ponosom, s tugom i s puno, puno duše. Jer dok god njezina pisma živi kroz naše glasove, i ona je tu s nama.
